Радосна Вијест

Већина нас је пришла Цркви да бисмо познали Бога. Ипак, бива тако, да после недуго времана ми постајемо некако лажни, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари. Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о томе што знаш, и не скривај истинског себе. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубав, пријатељство и остале радости. Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, да по питању сопственог «ја», ту се никаква промена није десила. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето. Али нешто друго ...

Постоји оно чувено новинарско  правило о томе шта је занимљиво. Каже се: није никаква вест да је пас ујео човека, него би била да је човек ујео пса. У сваком случају неко некога мора да уједе. Дабоме каква би вест била да је човек помиловао псетанце које му се врзмало око ногу. Никаква. Вестима о несрећама, страхотама и разним гадостима постали смо прилично слепи, глуви тупи за мелецне обичне нежне пријатне и лековите причице о томе како нико никога није ујео, него га ено лепо поглед'о; па још и помиловао! Јер ми канда више не обраћамо пажњу на оно око нас што је нешто лепо пријатно и обично. Држимо да нам то припада узгред и приде и још горе да то и није ништа нарочито. А то је Ткиво Живота. Куку нама ако њега не знамо! ВИДЕО: