Радосна Вијест

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш жи...

Потребу за духовним развојем и осмишљавањем живота многи налазе у оквирима психолошког рада на себи, док други нагињу различитим религијским идејама. Да ли су ова два приступа међусобно искључива или се, напротив, допуњују? Какве су сличности између психотерапије и религијског пута ка духовном остварењу? На који начин савремени свет, почев од најранијег доба, формирапсиху човека? Каква је улога религије у том формирању? На ова и многа друга питања покушаћемо да дамо одговоре кроз разговор са уваженим гостом, теологом и дечијим психијатром г. Василијем Теpмосом.