Радосна Вијест

Управо прочитах чланак [1] који говори да ће за коју деценију бити могуће аутоматски преузети знање са интернета. Неколико реченица ниже кажу да " нећемо морати ништа да памтимо ". Када такве вијести провучем кроз филтере Хакслијевог Врлог новог свијета, Матрикса, сјећања на концентрационе логоре НДХ или Њемачке, те на милионске жртве НАТО бомбардовања диљем свијета, не могу а да поново не потврдим дистопијски поглед на свијет. У овом чланку се помиње Е. Масков (оснивач Тесле) пројекат Неуралинк [2] који се изгледа бави како кажу "бежичним повезивањем мозга и компјутера". Нисам сигуран јел то само "Sales Pitch" овог тзв. иноватора или је стварно направљен помак у том смијеру, али треба критички промишљати на ту тему. У другом везаном чланку [2] су објавили интервју са човјеком кога називају футуристом Ray Kurzweil-ом. Он тобоже сагледава лоше стране технолошког напретка и упоређује их са добрим. Неке добре стране су, по њему, продужени животни вијек и успј...

 "Ми Срби смо имали не само могућност већ и неизбежну мудрост, поготово Срби западно од Дрине, па и у Срему, да доживимо српску историју као историју напада на Небеску Србију, на Небеско, а то значи на Цркву. Глобалисти сада воде велику борбу против православља, јер знају да православље гради нацију као моралну заједницу, а не као политичку. Они прате парохије и много им одговара што литургијско-парохијска заједница данас више није најважнија у Цркви, већ је то епископ. То њима личи на католицизам, и то им је прихватљиво, јер ту онда могу да спроводе своју политику. Они који стављају епископа изнад литургијске заједнице су папистички расположени.   Не воде нас у православље. Сада су православни у Црној Гори потпуно напуштени. До сада нисам чуо, сем од Јоаникија Мићовића Никшићког, да они тамо имају парохијске заједнице, али шта је од тога остало? Где је Митрополит? Стално је у Београду. За мене нема другог спаса осим парохије! Дигао сам руке и од друштва философа, има већ 50 г...

 "За време немачке окупације предавао сам у Руској гимназији у Паризу. Међу васпитачима је био веома суров, строг човек, који је некада био мој васпитач у летњем кампу; он је био затворен, готово ни са ким се није дружио и нико заправо ништа није знао о њему; у ствари, нисмо знали у каквој беди он сам живи. Добијали смо бедну плату, и они од нас који су могли, радили су још негде како би имали могућности да предају у Гимназији. Он није могао много шта да ради и због година и због здравља и због тога што није знао француски језик.  (Once I was like you!) И ево следеће слике: дечаци, девојчице трче у школу, истим путем иде и овај васпитач. Крај пута седи просјак, пред њим је качкет. Пролази много народа. Неки пролазе "не примећујући" га, зато што их је срамота да га погледају и да му ништа не дају. А неки просто у овај шешир убацују новчић, а да човека уопште не погледају. Они су своје одрадили; он за њих није био човек, оне је просјак, а просјак је просто качкет.  И ево, ...