Радосна Вијест

Ти кажеш: “То је немогуће!” Бог вели: Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк. 18, 27). Ти кажеш: “Превише сам уморан.” Бог вели: ...ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). Ти кажеш: “Нико ме не воли.” Бог вели: “Ја те волим” (види Јн. 3, 16; 1, 4). Ти кажеш: “Не могу никако да кренем напред.” Бог вели: Доста ти је благодат моја (2. Кор. 12, 9). Ти кажеш: “Не разумем оно што се око мене догађа.” Бог вели: “Ја ћу управљати кораке твоје” (види Пс. 3, 4-5). Ти кажеш: “Ја то не могу.” Бог вели: “Ти све можеш” (види Фил. 4, 13). Ти кажеш: “Стално сам забринут и разочаран.” Бог вели: Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас (1. Пт. 5, 7). Ти кажеш: “Немам довољно вере.” Бог вели: “Ја свакоме дајем меру вере” (види Рим. 12, 3). Ти кажеш: “Нисам довољно паметан.” Бог вели: “Ја ти дајем мудрост” (види 1. Кор. 1, 30). Ти кажеш: “Осећам се усамљеним.” Бог вели: “Ја те никада нећу напустити” (види Јев. 13, 5).

Рече ми једном старац: Хришћанин мора да избегава нездраву духовност: како осећај узвишености за своју врлину, тако и осећај унижености за своју грешност. Једна је ствар "комплекс" а друга смирење (понизност); једна је ствар меланхолија (учмалост), а друга преумљење (покајање). .........Једном дође ми у посету неки световни психијатар. Оптужио је хришћанство, јер, како рече, ствара кривице и меланхолију. Одговорих му: Прихватам да неки хришћани било због својих грешака или грешака других упадају у замке у смислу нездравог осећања кривице, међутим и ти мораш да прихватиш да световни људи са друге пак страна упадају у једну много нездравију и опаснију замку - преузношење или гордост. Са разликом да верске кривдње поред Христа одилазе са покајањем и исповешћу, док пак гордост код световних, оних који живе далеко од Христа, не одилази.

.. Пре отприлике 10 година вратио сам се из Индије. У Лондону су ме замолили да говорим о глади на једном прилично великом скупу. Говорио сам о свему што сам видео и што ме је дубоко повредило, са свом страшћу и жестином за коју сам способан. Неко време људи су седели и слушали а када смо изашли напоље стајао сам код западних врата и руковао се са њима, пришла ми је једна госпођа и рекла:"Хвала вам за ово забавно вече". Тако веома често изгледа наше залагање. Уочили смо потребу, постали свесни трагедије а онда се из безбедности нашег живота обратимо Богу, и кажемо "Боже, зар ниси то приметио? Шта ћеш да урадиш у вези са тим? А ово, а оно?Зар заборављаш дужности према човечанству?". То није залагање. Залагање је латинска реч и значи предузети корак којимсе стављаш у средиште сукоба, и у лику Христовом, у личности Христовој видимо да залагање значи предузети одређен и коначан корак - једном и заувек Он постаје човек, не за кратко време.