Старац Порфирије Капсокаливијски: нездрава "духовност"

Рече ми једном старац: Хришћанин мора да избегава нездраву духовност: како осећај узвишености за своју врлину, тако и осећај унижености за своју грешност. Једна је ствар "комплекс" а друга смирење (понизност); једна је ствар меланхолија (учмалост), а друга преумљење (покајање).

.........Једном дође ми у посету неки световни психијатар. Оптужио је хришћанство, јер, како рече, ствара кривице и меланхолију. Одговорих му: Прихватам да неки хришћани било због својих грешака или грешака других упадају у замке у смислу нездравог осећања кривице, међутим и ти мораш да прихватиш да световни људи са друге пак страна упадају у једну много нездравију и опаснију замку - преузношење или гордост. Са разликом да верске кривдње поред Христа одилазе са покајањем и исповешћу, док пак гордост код световних, оних који живе далеко од Христа, не одилази.





.........Овим излагањем старца разчистиле су се сумње које са држао у себи у вези психолошких недаћа у хришћанском животу. Схватао сам да је старац желео да избегавамо преузношење, прерушено у самооправдање "хришћанског фарисејства" или у самоосуђивање "хришћанске" престрављене савести. Видех како се смелост оних који се осећају "чистима" и кукавичлук оних који се осећају "кривима" суштински не разликују, јер је заправо реч о две стране истог новчића који се зове надменост. Јер истински верујући хришћанин ослобађа се од "кривице" кроз изповест и одпуст и радује се у слободи коју нам је даровао Христос; знајући да је то дар Христов захвалан је ин не презире га. Чист је преко крви Христове и не преко властитог "постигнућа". Тако се радује и захваљује се. Не преузноси се и чак шта више све друге сагледава снагом лепоте (и добра) преко крви Христове.

.........Старац нам показује пут који обилази зло (грех) и оно најгоре (преузношење врлине) и води ка најбољем, ка смирењу (понизности). Због тога је покушао да заштити истинитост смирења од опасних кривотворина. Говорио ми је: Треба да будемо смирени и да не говоримо "како смо смирени". Смиравање речима је замка лукавога које доноси и очајање и неделатност, док са друге стране истинско смирење (понизност) доноси наду и извршавање заповести Христових.
.........Старац је са поучавањем и још више својим животом напасао своје овце и водио их насаде љубави и смирења. Сам је живео понизно, верујући да је сам последњи и задњи, јер је Бог, како говораше, све и први, и да оно што смо ми говорили да је његово није његово већ је дар Божји.

http://agioritikesmnimes.blogspot.com/2012/01/674.html?spref=fb