Радосна Вијест

Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи" - тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко.

Klerikalizam guši; udalјava se od svetotajinskog karaktera Crkve; svoju moć pretvara u svetu moć kojom kontroliše, vodi, rukovodi; moć kojom se obavlјaju svete tajne, i uopšte, svaku moć pretvara u „moć koja mi je dana“! Klirikalizam odvaja svu „svetost“ od običnih lјudi : ikonostasima, pričešće (sa posebnom dozvolom), teologijom. Ukratko, klirikalizam je de facto negiranje Crkve kao Tela Hristovog, jer su u telu svi organi povezani i različiti samo po funkciji, ali ne i po suštini. I što se klerikalizam više „klerikalizuje“  tradicionalna predstava o Episkopima ili sveštenicima, naglašena odećom, kosom,itd.), to Crkva postaje sve svetovnija, duhovnost se potčinjava svetu. U Novom Zavetu, sveštenik je predstavlјen kao uzoran laik. Ali gotovo odmah nakon toga počinje njihovo odvajanje od laika; i to nije samo odvajanje već je i suprotstavlјanje laicima. I opet, najočigledniji oblik ovog odvajanja je isklјučivanje laika iz pričešćivanja kao punoće njihovog bivanja delom Tela Hrist...

Постоји једна врста људских бића која је опаснија од диктатора, јер перфидно диктира, духовно геноцидна, јер све духовности убија, од немани чудовишнија, јер у свему свом види дивно чудо, а свему туђем се чудовишно чуди. Та се људска врста храни туђим несрећама и неуспесима, израстава из туђих рушевина и пукотина, у туђа дворишта баца свој отпад. Она је чизма која гази преко туђих њива. Она је поток који мути океане. Она је шибица која пали туђе домове док домаћини спавају. Она је сва у туђем, а верује да је сва своја. Сваки припадник ове људске врсте за себе верује да је натчовек, а сваком припаднику ове људске врсте фали пола човека да би постао получовек. Та је људска врста у сталном изгарању да се прикаже најбољим примерком човечанства, оног човечанства коме је претходно изгорео темељ човечности.

Авијација Немачке бомбардовала је Београд 6. априла 1941, што је означило почетак инвазије на Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби. Операција уништења Београда носила је назив "Страшни суд".

Снимке богослужења и манастирског живота у Дане Страсне Седмице и Васкрсења снимила је продукцијска кућа Cinnamon production из Београда, у манастиру Високи Дечани 2009. године. Значај сваког од ових дана посебно, објашњен је цитатима из Јеванђеља, из богослужбених текстова Посног Триода Свете Велике Седмице, из беседа Св. Јована Златоустог, Св. Владике Николаја Жичког и Св. Оца Јустина Ћелијског.  Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, који је у време рада на једној фази филма 2010. године био администратор Епархије Рашко-призренске, у филму објашњава смисао свих најважнијих догађаја последње седмице Христовог живота на земљи, Његовог страдања за нас и значај Васкрсења Христовог.  У Јеванђељима описани догађаји из Страсне Седмице и непосредно после Васкрсења, у филму су илустровани фрескама са зидова дечанске цркве, пошто је у богатом дечанском фрескопису детаљно осликано све што се у те велике дане догодило са Христом.