Владета Јеротић о нарцизму

 "Човек у току свога живота, више или мање стално мисли високо о себи. Назвали ми ову чињеницу психоаналитичким изразима нарцизам, омнипотенција, "грандиозни селф", или хришћанским, гордост, није битно, јер је реч о истоветном општељудском феномену приметном већ у најранијем детињству, као природном, компензаторном резултату дубоко у себи доживљеног осећања слабости и немоћи. 

Нико не спори да код сваког човека, некад за кратко, некад за дуже, искрсне свест о својој немоћи. Одлучујуће је, међутим, како човек реагује на ово природно осећање. Мада је разноврсност реаговања, практично, бескрајна, јер су и сви људи бескрајно различити (али сви бескрајни, у смислу хришћанског учења о бескрајном усавршавању човека), навешћемо неколико најтипичнијих начина одговора човека на препознавање себе "голог". Да ли због неке урођене мањкавости (телесне или душевне, или и једне и друге), или неког раног трауматског догађаја, тек, највише има људи којима је "осећање инфериорности" до те мере неподношљиво, да сваки наговештај оваквог осећања бива одстрањен из свести (потиснут) и замењен неким пркосом, агресијом, гневом. Одавно је познато у психологији, а и у свакодневном искуству људи, да човек постаје агресиван најчешће онда када је уплашен. Са порастом јачине страха у човеку, расте и јачина агресије, која може показивати различите начине манифестовања (директна и индиректна, невербална и вербална, маскирана вербална агресија итд.), при чему човек не мора бити свестан тесне повезаности страха и агресије.

Да ли због урођеног интровертованог става или наслеђеног меланхоличног или флегматичног темперамента, неки људи, такође неспремни да у свести дуже времена поднесу немоћ, повлаче се у таквим стањима од људи (изазивајући код ових чуђење), тугују неко време, јалово, у самоћи, а онда као да забораве на доживљај немоћи, враћају се у друштво и наставе да живе, као што човек не жели више да мисли на неку ноћну мору која је била и прошла.

Има, срећом, доста људи који су на свет дошли са снажнијим потенцијалима Ја-принципа, који су имали више среће у детињству са релативно усклађеним карактерима родитеља и који зрелије реагују на повремене налете слабости. Прихватајући теоријски као тачан, а из личног искуства се уверавајући у практичну вредност древног захтева мудраца: "Упознај самог себе!" – ови људи су корисно заинтересовани да сазнају порекло споменутим налетима унутарње слабости. Помно испитујући корене човекове инфериорности и компензаторног осећања супериорности, општељудске и личне, испитивачи стижу до истог одговора: човек је најслабије биће у природи, али човеков ум чини човека господарем природе!

Овај трагично доживљени расцеп између чињенице човекове слабости и смртности и потребе његове за бесмртношћу, тражи одговор од човека, (када човек стекне храброст да овако пита), какав је смисао оваквог расцепа и да ли га уопште има. И не знајући, људи су се одувек делили на три групе када су себи постављали слична питања и на њих хтели да одговоре. Док су једни негирали сваки могући смисао људском постојању, усклађујући, некад, с великом муком, лични живот са оваквим уверењем, други су признавали своју душевну и духовну неспособност да на оваква суштинска питања одговоре (агностици), док су људи из треће групе, верујући у Творца света, у хришћанству у Свету Тројицу, преко вере добијали и одговор који их је испуњавао миром, неке и великом радошћу. Тако смо стигли до одлучујућег питања, како искрени хришћански верник одговара или треба да одговори на доживљај своје немоћи?"

+ Владета Јеротић ( https://www.rastko.rs/filosofija/jerotic/vjerotic-isak_sirin_c.html )