Оздрављење несуђеног "Балканског пијемонта"

(Стефан Немања у Бањој Луци)

Када неко болује од тешке болести добија сурову и неизбежно строгу дијагнозу. Не сме да једе и ради шта хоће, нити више може да се понаша и живи како хоће. И од придржавања ових савета зависи, дословно, број још преосталих дана овако оболелог пацијента.

Исто је и са народима и државама.
Ко се понаша по правилима добијене терапије, преживљава у историји.
Ко то одбије, не уме или не схвата важност оваквог програма опоравка - нестаје (чак и у случају, рецимо, земаља великих и моћних попут Аустријског царства или оне велике Југославије).

Ми данас и овде можемо да се до миле воље пренемажемо, глупирамо или инатимо, а можемо и да се подједнако безумно предамо пред крвожедном удругом наших смртних непријатеља. У оба случаја се нећемо добро провести и наш пут у будућност биће пун рупа, оштрих кривина и скривених опасности.

Друга, она једина реална и по Србе повољна опција у себе укључује одлучно ВРАЋАЊЕ НА НАШ ВЕКОВНИ, ДОКАЗАНО ПОУЗДАНИ, АУТЕНТИЧНИ СРПСКИ ПУТ. Тако где смо стали 1459-те, 1918-те или 1945-те године.

Из позно-средњовековних искушења смо се некако ишчупали, али из ова два нововековна - тешко да ћемо успети. Осим ако не будемо употребили све остатке наше савести, воље, разума и моћи самоспознаје, спремни да прочистимо, ојачамо и модернизујемо оно што би могли да назовемо отаџбинским "светосављем" на начин XXI века.

Болесник на смрт не сме да извољева, да се жали на бол и тешкоће оперативних захвата или подједнако непријатне хемотерапије и свега што собом носе сеансе овог и оваквог зрачења.
Исто је и са болесним нацијама.

Или ћемо успети у поновном отварању наших тешких, металних двери (у повратку ка нама самима и нашој напуштеној застави) или ћемо (тврдоглаво и надобудно) скапати пред затвореним вратима једине нама наклоњене будућности.

Или хоћемо или нећемо да се лечимо и излечимо.

Морамо да коначно једном схватимо да нас "европејски пут" уводи у неизбежну, смртоносну клопку и аутоматску предају пред нама непријатељским (а од нас у ЕУ боље позиционираним) земљама. И да само гледајући у вис и према Истоку можемо избећи овакву судбину.

И ту више није ствар у томе "шта нам се више допада", већ како можемо а како не можемо да се ишчупамо из невоље (историјске "коме" у коју смо упали).

Морамо да бирамо између нама више и мање наклоњене стране.

Срећом, нимало није тешко препознати ко нам и какве дарове доноси....

У сваком случају, не можемо стићи никуд без неопходног уозбиљења, интроспекције, искреног покајања и нових, много креативнијих метода борбе са лажима, злом и неправдом.
Како конкретно, с ким и на који начин - то ће нам се "касти само" ако се решимо да нешто коначно урадимо са собом и преузмемо своју судбину у наше српске и православне руке.

Прво решеност да се вратимо тамо где смо стали (да би одатле, корацима од седам миља, појурили ка будућим деценијама и вековима), а онда све остало.
Не може другачије.

Извор: https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10155219684754144&set=a.10150619572464144.402584.830619143&type=3&theater