У одбрану и славу једне боје

У времену свеопштег етикетирања, у коме верници Ђавола своје противнике означавају као Ђаволе, украдена је из наше свакодневнице, наших снова и традиције и једна боја.

Отмица, највећа после отмице Сабињанки, а сигурно много значајнија од ње, јер кроз њу нам краду нови варвари Европе и наш вид, наша чула, спремност на аскезу и жртву. Све нове и нове забране уједињеног бесмисла "Европске заједнице" полако задиру све дубље у нашу интиму, одређујући нам  јеловник, музику, лектиру, моду, жеље… једном речју, стварају од нас добро камуфлиране роботе без своје личности и без своје заједнице. У овим инкубаторима нових подљуди једног хипнотичког поретка нема места низашта заиста усправно и херојско, низакакво самоодрицање, а нарочито не ако је реч о повратку Традицији.


Украли су нам црну боју, боју монашких униформи ратника Христове вере, боју соколових крила, боју туге мајчине и суза младих удовица, боју победе над самим собом и самурајске спремности косовских витезова на победу до смрти. То је боја наших застава и наше црнине, оно тамно дрво наших војничких крстова, боја неба која нас опомиње, боја добровољачких униформи младих српских хајдука и комита – царица свих боја, она једина, која уз златну, казује нама смртницима тајне поруке Небеса. Црна је боја одрицања слабости и васкрсења оног најбољег у нама у победи над нацереним карневалима и шаренилом наше цивилизације.

Она је боја песничке инспирације, боја тамних вода и сумрака, боја баршуна и покрова, боја земље и угашеног пламена. Јер, само у тамним сумрацима усамљености срце проговара језиком молитве, под тамним корицама Светог писма крију се Христове речи, у утроби тамних пећина и даљинама непознате ноћи крије се искушење које штитоношу претвара у витеза, дете у мушкарца и роба у ратника.

Црна једра античке драме казују поруке живота и смрти, црно крило гавраново исповеда мајчиној тузи судбину њених витешких синова, црна је утроба земље, а и сва мудрост Европе је црне боје мастила, којом се пред непријатељском белином празног пергамента и папира исписује смисао, логос, тајна, вечност…

И зато, не допустите да нам отму црну боју, јединствени симбол који нас упозорава на нашу смртност и тиме води ка златној средини светлости васкрсења у Христу; одбраните је својим презривим осмехом и надмоћним ћутањем над мртвачком буком клеветника. Не допустите да нам је они узму, фарбајући њом своје Ђаволе, своје униформе и своју вечну ноћ без усамљених звезда и без Бога.

Не допустите модерној уметности, сатанистима и даркерима, хеви-метал верницима, келнерима и чиновницима, обезбоженим војскама и произвођачима холивудског страха да нам обесвете ову боју, која је од Бога, као и ми, и која је лепа као Бог, као "очи чорније" и херојска смрт. Угасите шаренило своје нискости отменом тамом врлине. Црном усамљеношћу витеза традиције, с оне стране дуге, против лажне црнине, лажних суза, лажне несреће и несреће лажи, против отмичара боја и осмеха, против Ђавола.

И зато –  Живела смрт, која је васкрсење
И доле са животом који је вечна смрт!

Драгослав Бокан