Александар Шмеман - о демократији у/и Цркви
Цитат из књиге "Дневник о. Шмемана":
О демократији у/и Цркви
У Цркви, права, изједначавања и борбе су непримјењиве јер Црква не познаје други закон осим закона љубави; или тачније само љубав. Ако се љубав негира или ако слаби, ако се човјек удаљи од љубави, то је гордост (похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења - 1 Јован 2,16). Љубав, као живот у Богу - у таквом животу нема гордости. Отац је увјек Отац, али Он даје све Сину. Син не тражи право да буде Отац и вјечно остаје Син, а Свети Дух је сам Живот, сама Слобода (Дух дише гдје хоће - Јован 3,8), сама Љубав Оца према Сину и Сина према Оцу, божански дар себе и послушности. Бог даје ту љубав, Бог чини човјека дијелом те љубави, а та заједница је Црква. Зато у Цркви нема права, нити било чега везаног за та права; нема приче о "једнакости". Нема изједначавања, па према томе нема ни поређења - што је основни извор гордости. Позив на савршенство упућен свима је позив да човјек пронађе себе, али не упоређивањем и самоанализом (у чему је мој потенцијал?), већ у Богу. Отуда и парадокс: човјек себе може пронаћи само губећи себе, а то значи поистовјећивање себе у потпуности са Божијим позивом, створеним за препознавање себе - не у себи, већ у Богу.
О демократији у/и Цркви
У Цркви, права, изједначавања и борбе су непримјењиве јер Црква не познаје други закон осим закона љубави; или тачније само љубав. Ако се љубав негира или ако слаби, ако се човјек удаљи од љубави, то је гордост (похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења - 1 Јован 2,16). Љубав, као живот у Богу - у таквом животу нема гордости. Отац је увјек Отац, али Он даје све Сину. Син не тражи право да буде Отац и вјечно остаје Син, а Свети Дух је сам Живот, сама Слобода (Дух дише гдје хоће - Јован 3,8), сама Љубав Оца према Сину и Сина према Оцу, божански дар себе и послушности. Бог даје ту љубав, Бог чини човјека дијелом те љубави, а та заједница је Црква. Зато у Цркви нема права, нити било чега везаног за та права; нема приче о "једнакости". Нема изједначавања, па према томе нема ни поређења - што је основни извор гордости. Позив на савршенство упућен свима је позив да човјек пронађе себе, али не упоређивањем и самоанализом (у чему је мој потенцијал?), већ у Богу. Отуда и парадокс: човјек себе може пронаћи само губећи себе, а то значи поистовјећивање себе у потпуности са Божијим позивом, створеним за препознавање себе - не у себи, већ у Богу.
Коментари
Постави коментар