Бог без Цркве и догми?

"Вјера је лична ствар, не треба ми ауторитет/црква да ми говори како да вјерујем", 

"Вјерујем у Бога, али не вјерујем у (наметнуте?) догме", 

"Вјерујем да има нешто, али не идем у цркву"...

Подјелићу моје личне и лаичке погледе на ову тему. Наравно само површне јер је тема вишеслојна. За озбиљније проучавање препоручујем удубљивање у тему и истраживање, читање литературе и слушање озбиљних теолога.

1.

Зашто догме? 

Догме су ако се не варам настале постепено из потребе да се заштите суштински битне поруке које нам је Христос упућивао, а које су дјелом записане од стране четворице апостола-јеванђелиста, а дјелом преношене Предањем и утврђене као догме на саборима (саборно дакле - никако од стране сујете 1 или 2 човјека). Ако су икоме потребне догме то смо ми Срби који живимо у потпуно другачијем културном окружењу него што су били тадашњи Јевреји. Да не помињемо колико се менталитет и схватање свијета и окружења промјенио у последњих 2000 година. ..

Ево један детаљ: 

из историјске науке је познато да је за тумачење историјске грађе потребно познавање историјског контекста, духа времена и културе у коме је грађа настала. Па можемо замислити колико је опипљива, иначе врло динамича и никад довршена тема односа Бога и човјека. 

Други детаљ: 

за разлику од људских наука, божја порука се не може појмити (само) разумом нити се може преносити искључиво писаним трагом без предања, без заједнице (заједница = грч. еклисија = црква), а нарочито без мање или више духовне будности која се постиже одређеним начином живота. Не може се просто написати Устав на 50-100-1000 страна и само тога се држати (има таквих секти иначе). Ту Православље има по мени сјајан баланс између Писма, предања и живота.

Може се поставити питање - шта би било кад би то мање "ригидније" било, без догми и са мање форме?

Ето имамо примјер и таквих заједница - Протестанти. Код њих је то наводно доста флексибилније, имају мање форме и све је као слободније. Наводно.

Али ја бих рекао да то прави озбиљне проблеме у разумијевању поруке Христове. На примјер пуританизам (нисам сигуран јел присутан још код протестаната) је врло опасно учење које умјесто смиреноумља може да доведе до гордости. Наравно није вријеме за тумачење па ћу само поједностављено рећи да је гордост коријен свих гријехова. Чак и многи Срби гледају на СПЦ као неку пуританску заједницу тј. намећу да таква мора бити. Топла препорука да се испита шта је пуританско учење и како Православље гледа на њега.

Нећу ићи даље у крајности, али ћу још поменути секте које захтјевају од чланова да се одрекну имања и препишу га неком гуруу и захтјевају да (буквално!) читав живот посвете проповједању њиховог (секташког) учења. Разни лоши људи праве  бизнис од тога и неки други поремећени задовољавају своје болесне потребе.  Занимљиво је то што они заиста имају цитате из Библије који оправдавају њихова учења! Цитати  су углавном заиста тако некако написани, али ту се враћамо на горе поменуте захтјеве за тумачење. 

Има ту доста ствари битних за дискусију, али и превише је за сад.

Кад се све горе написано узме у обзир, ја заиста не видим други начин да се заштити и пренесе изворна порука него што то Православна Црква чини. Један од метода су управо догме. 

2.

Зашто Црква?

Мали увод...

Поред горе поменутих (флексибилних) Протестаната, њихов антипод(супротност) би могли бити Римокатолици. Код њих је доста тога централизовано и формализовано. 

Централизовано је кроз функцију Папе (што није ни слично православном Патријарху !).

А формализовано је кроз неке "уредбе" за свакакве ситнице... To је проблематично јер по мом схватању Бог није послао све поруке које је хтио. Нико нормалан неће рећи да познаје Бога и да може тачно и сигурно рећи у свакој (!) ситуацији шта неко треба да ради. То је опет нека врста јереси, неки гуруизам или шта већ и то није истинско Хришћанство.

Мислим да је једино могуће да нам се Бог врло постепено открива, а они који желе (Црква?) се непрестано преиспитују, истражују писма (по ријечима ап. Павла) , моле се за отварање духовног вида не би ли се бар милиметар проближили Богу. Живот је динамика, вјечито кретање... што би рекли философи "perpetuum mobile". Ја то сликовито замишљам као огромне Puzzle  - читав живот, читав вјек склапамо и расклапамо (sic!) коцкице и тек постепено можемо да препознамо - само дјелове - једне огромне необухватне цјелине - Бога!

Дакле... зашто Црква?

Наравно да је централизација и ригидно управљање људским животима врло опасно. Али опасно је такође и пуштање на вољу појединцима да тумаче поруке Христове. Сви ми се често водимо сујетом, страстима, похотама (и православни су свјесни тога, мање или више...). Такође наше познавање обимног (!) Писма је ограничено, нарочито некоме ко је у браку, има посао и бриге око породице или било чега другог. Просто немогуће је да сви истражују и тумаче... 

Још једна занимљив изазов у вези тога:

неки наши теолози који познају Грчки - са којег је иначе Библија преведена на српски и многе друге језике - кажу да су неки дјелови превода лоше урађени. Да потребно је дубље познавање значења ријечи, а ко је упућен зна колико су ријечи у старим језицима имали дубље и шире значење. Просто није довољно знати српски да се тумачи Библија! Ко од нас зна старосрпски, а камоли старо-грчки?! Ко зна историјски контекст у ком је писана Библија, а писана је током пар хиљада година?

Дакле, како другачије осигурати неки вид ауторитативног тумачења и преношења порука ако не заједницом каква је Православна Црква у цјелини? 

Како заштити те поруке ако не управо догмама (постепено!) уведеним од стране овакве заједнице?