Прича о надахућу - Вечност из Сиднеја

Тајанствени творац најпознатијег графита у историји Сиднеја годинама је успешно крио ко је, а када га је полиција открила, позвао се на заповест „одозго”

Иако су данас преживела само два оригинална графита која садрже једну реч: "Вечност" - за становнике Сиднеја име њиховог аутора Артура Стејса одавно је постало неодвојиви део историје града. Његову причу најновијим генерацијама преносили су старији чланови породице како не би пала у заборав. А она гласи отприлике овако:

Између 1930 и 1956. скоро свакодневно грађани су наилазили на натпис "Вечност" (Eternity) исписан жутом кредом на степеницама, железничким станицама,  зидовима и тротоарима, не знајући чијих је руку дело нити која му је сврха.

Никоме није било јасно ко се ноћу шуњао и остављао увјек исту поруку која би осванула следећег јутра, али што се мање знало о тајанственом уметнику, радозналост је више расла. Власти су извесно време покушавали да му уђу у траг, но како су пролазили дани, а потом и месеци безуспешног "лова" , коначно су одустали. До тада је "Вечност" постала уобичајена појава на улицама Сиднеја. Пролазници су вешто обилазили графит како га не би оштетили, као и градска чистоћа која из поштовања није желела да обрише китњасти рукопис.

Крив сам...

Тајна је наставила да живи све то 1956. када је уметник ухваћен на делу. Једног јунског јутра, после проповеди у Баптистичкој цркви у Улици Бартон, велечасни Лајл М. Томпсон приметио је како чистач који је радио у цркви вади из џепа креду и исписује познату реч на стази. Пришао му је и упитао га: "Да ли сте ви господин Вечност?" Збуњени човек није ни покушао да се брани и само је одговорио: "Ваша светости, крив сам...". 

Када је мистерија стара 2 и по деценије разрешена, сви су желели да сазнају нешто више о човеку о коме су до тада само кружиле бројне маштовите претпоставке. Убзро се испоставило да је Артур Малколм Стејс обичан човек намучен сиромаштвом и порочним животом.

Одрастао је са родитељима који су одувек били склони чашици, па углавном нису водили рачуна о њему. Често је био приморан да краде хлеб и млеко да би преживео. Кратко је радио у руднику, али како је у младићким данима открио да дели исту страст према пићу као мајка и отац, почео је више времена да проводи иза решетака због недоличног понашања у јавности. Током Првог светског рата био је у војсци, али је отпуштен због честих болести плућа.

Право "позив", онај захваљујући којем је ушао у историју, открио је тридесетих година прошлог века. Речи које је баптистички проповедник, ивесни Џон Ридли, упутио верницима оставиле су на њега неизбрисив траг: "Вечност, вечност,  волео бих да ову реч могу да викнем свакоме на улицама Сиднеја. Морате да је упознате! Где ћете провести своју вечност?"

Према једној верзији приче, Стејс је тог тренутка, у цркви, извадио касније чувену жуту креду и на поду написао свој први графит.

Сиромашни радник био је по свој прилици готово неписмен. Једва је на документима умео да се потпише. Али када је Вечност почела да му одзвања у глави, заплакао је и рука је сама почела да клизи како би, без напора, исписала реч. Градске власти није нарочито задивила испосвест о томе како је постао искрени верник са новим "задатком", па су скренуле пажњу полицији да поведе рачуна о њему. Нарушавање изгледа улица није било дозвољено ни највећим хришћанима.

Парче картона у музеју

Ипак, никакве забране нису успеле да зауставе препорођеног човека. И следећих 35 година Артур је свако јутро, око 5 часова, остављао уснулу госпођу Перл Стејс у дому у предграђу и одлазио на улице Сиднеја да би наставио да шири божанску поруку. Верује се да је за три и по деценије готово 500.000 пута написао "Вечност" у свим деловима града. Бар 25 пута га је полиција заустављала у пола посла и сваки пут се правдао како  има "дозволу више силе" за оно што му земаљски закони нису одобравали.

Када му је умрла супруга 1961. године, преселио се у дом за старе где је остао до смрти. До тада је већ ушао у легенду. Фотограф Тревор Дале добио је 1963. јединствену прилику да слика Стејса баш у тренутку када је писао славну реч. Успео је да га фотографише 4 пута, након чега га је замолио да га сачека да купи нови филм. Док се вратио, стидљиви уметник је нестао...

Његов графит временом је прерастао у један од симбола Сиднеја. Многим уличним уметницима "Вечност" је постала обавезан мотив на делима која су стварали у наредним деценијама. Иста реч засветлела је на Сиднејском лучком мосту на прослави нове 2000. године. Неколико месеци касније појавила се на свечаности отварања летњих Олимпијских игара.

"Вечност" написана Стејсовом руком на парчету картона данас се чува у Националном музеју Аустралије у Канбери. У музеју је и галерија "Вечност" надахнута његовом животном причом. Други примерак, сачуван на месту где је и настао, налази се с унутрашње стране звона скинутог током Другог светског рата с куле са сатом која је део зграде Поштанске службе у Сиднеју. Радници су открили натпис 1964. године када је почела обнова и када је звоно враћено у кулу. И даље остаје загонетка како је Артур Стејс успео да уђе у складиште које је држано под кључем.

(Политикин Забавник, број 3565, 5.6.2020. )

(Извор: Политикин Забавник , бр. 3565, јун 2020)