Бити човек - Митрополит Антоније Блум
"За време немачке окупације предавао сам у Руској гимназији у Паризу. Међу васпитачима је био веома суров, строг човек, који је некада био мој васпитач у летњем кампу; он је био затворен, готово ни са ким се није дружио и нико заправо ништа није знао о њему; у ствари, нисмо знали у каквој беди он сам живи. Добијали смо бедну плату, и они од нас који су могли, радили су још негде како би имали могућности да предају у Гимназији. Он није могао много шта да ради и због година и због здравља и због тога што није знао француски језик.
И ево следеће слике: дечаци, девојчице трче у школу, истим путем иде и овај васпитач. Крај пута седи просјак, пред њим је качкет. Пролази много народа. Неки пролазе "не примећујући" га, зато што их је срамота да га погледају и да му ништа не дају. А неки просто у овај шешир убацују новчић, а да човека уопште не погледају. Они су своје одрадили; он за њих није био човек, оне је просјак, а просјак је просто качкет.
И ево, прилази овај васпитач. Он застаде, скиде шешир и нешто рече просјаку; ништа му није дао, а просјак скочи на ноге, загрли га и они се растадоше. Кад је дошао у гимназију, деца се окупише око њега и почеше да га засипају питањима. "ко је тај човек? Да није ваш рођак? Или познаник? Зашто сте скинули шешир? Ништа му нисте дали - зашто је скочио и почео да вас љуби?" И васпитач није имао куд, морао је да одговори. И одговорио им је отприлике следеће:
"Ишао сам пешке са другог краја Париза зато што нисам имао пара за метро; ишао сам путем и издалека видио овог просјака; видео сам како су људи пролазили поред њега, видео сам како су неки бацали новчиће у његов качкет, а да га чак ни не погледају. И помислио сам да ће , ако прођем поред њега и не укажем му пажњу, можда у њему умрети последња вера у човека: не само да га нико није погледао, већ се чак нико није потрудио ни да му од свог иметка да неки динар. А новца нисам имао. Нисам имао шта да му дам. Застао сам и скинуо шешир пред њим како би осетио да смо једнаки, да у њему видим човека једнаког себи, а не просјака и објаснио сам му: "Опростите ништа не могу да вам дам, немам ништа..." И овај човек је скочио и загрлио ме."
Ја сам са овим просјаком разговарао и пре и поразговарао сам с њим после овог догађаја. И он ми је рекао да га никада нико није даривао тако богато, тако штедро као овај човек који му ништа није дао, али га је признао за човека једнаког себи, који је скинуо пред њим шешир и објаснио зашто не може да му помогне и замолио га за опроштај због тога."
Извор: Митрополит Антоније Блум, књига Данашњи човек пред Богом
Коментари
Постави коментар