Зизјулас - пијетизам, морал, слобода и љубав

 "(...)

2. Нити "етичко" или "правно" решење не може да пружи превазилажење смрти, тј. једно решење које је породио западни прагматизам, а које је усвојио, у православном Предању стран, пијетизам нивих времена, који је тако претећи продро и на терен Православља. То решење претпоставља да створено може може да се поправи, да постане боље па чак и савршено, тј. да се "усаврши", како се каже на језику пијетиста, негујући врлине и држећи природни и божански закон. Не, смрт се не побеђује ничим од свега тога; оно што се тиме побеђује јесте занимање проблемом смрти, односно побеђује се свест о трагичности и неприхватљивости смрти. Пијетизам изграђује људе који не бивају ганути, који се не гнушају због постојања смрти, било због тога што прибегавају вери у бесмртност душе, да би се утешили и да би утешили друге, било што апсолутизују морал до таквог степена да верују да се бесмртност задобија врлином.

Смрт је урођена тварност и не превазилази се никаквим настојањем или могућношћу саме твари. Уз помоћ морала твар се поправља, али се не спасава од смрти. Док идеја о бесмртности душе, осим тога што постојање чини нужним, једноставно замљује трагичност смрти тела, тог преваснодног облика тварности , које је под претњом да потоне у непостојање кроз смрт. Колико год се човек гнуша смрти - и авај, ако престане да се гнуша - толико ће трагати за превазилажењем тварности далеко од Платона и сваке врсте пијетизма. Дијалектика створеног-нестовореног одржава ово противљење и гнушање у људској свести, зато што постојање сматра даром достојним благоданости и афирмације, даром који, управо зато јер је благодат и слобода, нема могућност сам по себи да постоји вечно. Свет је толико тваран да не може да живи сам по себи, али и толико вољен од Бог да мора да живи. Смрт тај "последњи" непријатељ постојања, мора да буде побеђена. 

(...)

Без љубави, односно без изласка из самодовољности бића у једном покрету сједињења са "другим", и напослетку са истински "другим" (Нествореним) - нема бесмртности. Али и без слободе, односно без чувања другачијости, тј. посебног идентитета онога који љуби и љубљенога, опет није могућа бесмртност.

(...)

Слобода без љубави, као и љубав без слободе воде у смрт. А, на несрећу, то је суштинска одлика створености.

(...)

...Исто важи и за сваког човека (као за ипостас Христа; прим. Б.) ако је наша ипостас оно што смо примили биолошки рођењем (као што смо малочас показали) тада ће и слобода и љубав, те две конституанте постојања - остати раздвојени међу собом, водећи тако у смрт. Само уколико стекнемо једну нову ипостас, односно ако наш лични идентитет, који нас чини да будемо посебне личности, извире из односа љубави која је слобода и из односа слободе која је љубав, само тада ће наша створена природа, сједињена нераздељиво и несливено са Богом, бити избављена од судбине смрти. Црква нам кроз Крштење, а у наставку Евхаристију, пружа ову могућност, зашто што нам даје један нови идентитет који извире из сплета односа, не нужности (попут оних које ствара породица и заједница), него односа слободе.

Да би свет живео, а и сваки од нас као јединствена и непоновљива личност, потребно је да се љубав и слобода, дакле оно "нераздељиво" и оно "несливено" у христологији, потпуно поистовете. У нашем постојању то значе да треба да се "оцрквене", да постану укус новог и истинског живота у телу Цркве, у телу Евхаристије, где љубав извире из слободе, а слобода се изражава као љубав."

Ј. Зизјулас, Христологија и постојање