Предраг Лозо - Деретићевци из под-rooma на вашим екранима
Слободан Милошевић је био Титов син, док му је Мира Марковић била кћерка, а ријеч подрум чист је доказ да је енглески настао од српског.
Уз свакодневне обавезе и сурову трку с временом осврнуо бих се на појаву којој у посљедње вријеме свједочимо. Поједине институције у РС отвориле су, изгледа, широм врата једној новој(старој) пошасти, људима и покрету који себе назива забрањеном историјском школом.
Сам наратив да је нешто забрањено(скривано) привлачи и на то се рачуна и код самог самоодређивања дотичне групе забављача широких народних маса. Намјерно кажем забављача, јер је јако блиска паралела са оним што нам се дешава у области музичке (не)кулутуре. Док се друштвени душебрижници, међу којима су и културни радници разних установа, с правом згражавају на Гранд, Пинк и Ријалити таласима, на кич и шунд, област жуте штампе, изгледа, не смета им једна много опаснија и перфиднија плима у области значајне националне науке. Народно позориште, домови културе, парохијски домови, културни центри, јавни РТВ сервис, приватне телевезије, високо-тиражне новине постали су јатаци и широм отворили своја врата групи људи коју персонификују извјесни Јован Деретић, затим Ашкраба Загорски, Весна Пешић и остали.
Људи који нашем човјеку, изгубљеном у свакодневној борби за егзистенцију, причају измишљене научно-фантастичне приче о најстаријем народу, српском поријеклу свијета, сунцу као једином српском симболу кроз историју, па све до „живе истине“ да су сви данашњи школовани историчари аустроугарски завјереници против истине и припадници издајничке бечко-берлинске школе, раде то веома смишљено и плански. Маркетинг им је, морамо признати јача страна. Прочитавши њихова дјела сваком просјечном студенту, било које друштвене или хуманистичке науке, о историји да не говорим, јасно је да су њихове тезе методолошки недоказиве, а вртоглаве језичке трансформације од ријечи Јапан до ријечи Србин и српски једноставно обмана. Њихова интерпретирања сазнања „званичне школе историографије“ су поједностављена, доведена у криви контекст, лажирана, измишљена. Могли бисмо о томе у детаље и натенане, јер се аутор ових редова први пут сусрео са наведеним дјелима у 6. разреду основне школе, а од тада је прошло много времена...
Основно обиљежје ове групе људи јесте да ниједан од њих нема часа присуства настави историјске методологије, а о осталим дијеловима историјске науке да не говоримо. Већина њих учланила се у удружење грађана у Санкт Петербургу, које носи назив неке алтернативне академије наука и сви имају, поносно, „статус академика“. Сјајно, зар не? Далеко од тога да су наше геријатријске институције идеалне или да су баш сви академици сјајни и на свом мјесту код српског народа у овим врменима свеопште девалвације, али господа „забрањени“ су врх, што би рекли млади. Њихови политички покушаји, гдје себе називају оцем нације, изабраним месијом, или готово секташке мантре гдје се називају синовима извјесног Пешића, припадницима древног народа кога је, између осталих, уништило и хришћанство и православље, говоре најбоље сами за себе. Ето, таквима су институције попут Народног позоришта, градских библиотека, културних центара, парохијских домова, државних медија и других установа са народних јасала отвориле врата. А шта слушају Сораби - културни и медијски радници и напаћени брат Србин тамо?
На интернету се могу пронаћи праве забрањене „историјске истине“ дотичних. Слободан Милошевић је био Титов син, док му је Мира Марковић била кћерка, а ријеч подрум чист је доказ да је енглески настао од српског, јер се каже соба - рум (room), а за собу испод подрум. Чак је и Христос говорио српским језиком, док се за Марију, по њима, не зна баш је ли била Српкиња, али је веома могуће. Сви топоними, ма гдје били су српског поријекла,... И стотине таквих небулоза. Доказ? Па шта ће вам доказ ако сте православац, рече један истакнути представник борбе за истину против домаћих издајника историчара Берлина и Беча. Ма, не стварно, доказ? Па, то су тзв. Велесова књига настала као фалсификат у Русији у 19. вијеку, као главни извор за словенску давну прошлост, или карта неког холандског географа из 17. вијека, као прворазредни извор за 14. вијек код Срба и сл. Због свега овога понекад сам становишта да заиста има и добрих страна њихове експанзије, нарочито у РС посљедњих дана, јер наш народ ће их „прочитати“ кад-тад. Да ли ће то на вријеме урадити и поменуте установе остаје да се види, а ми до тада и даље слушамо истину? Из њихових уста, такође, сте чули да у нашој науци нема ништа прије Немањића. Онда смо моје колеге и ја халуцинирали и муку мучили са Чаславом, Гојником, Стројнимиром, Владимиром и осталима у испитном градиву везаном за периоде прије Немањића, или их је у међувремену избрисла моћна рука, и данас живе, Аустроугарске. Са њом нам, иначе, издајнички уговори на неодређено вријеме вриједе од дана уписа на факултет, па доживотно. И редовно плаћају.
Поштовани читаоче, појава псеудоисторијског романтизма, псеудозабрањене, скривене, некритичке школе која и није никаква историјска школа, није резервисна само за наш народ. Познати примјери „хомобосниакуса, свемакедонаца, иранских Хрвата и древних прото Бугара“ и многих других специфичан су процес оних који причају оно што би било мило чути. Мене искрено брине што су наше културалне развалине добиле нове јахаче апокалипсе у ионако сложеном моменту, без јасне свенационалне културне политике, те националног циља и опште стратегије која нам је потребнија него икада.
Српска историографија, ма колико то год сложен и хетероген појам био, измучена са дубоком траумом комунистичког искуства и понекад академске довољности и сврхе самој себи, мора се признати и недовољном иницијативношћу, намјерила се на пошаст која ће јој, изгледа, отежати пут ка мјесту које треба да заузме у друштву, као једна од базичних националних наука. И све то када нас уче са запада да нам историја није потребна, смањујемо јој број часова до минимума, а да нисмо ни жртве са почетка двадесетог вијека пописали, а о средини и крају вијека да не говорим. И ако се овако настави никада и нећемо. И онда још имамо ове и овакве. Изгледа да нам је џаба сва љепота и ширина прошлости и традиције, ове доказане изворима и науком, кад данас ријетко ко зна како му се звао чукунђед. Кад смо се посљедњи пут запитали хоће ли задужбине наших предака, славних владара на распетоме Косову и Метохији дотећи да их покажемо нашим унуцима? Битно је да су амебе генетски наше, а ми ћемо бити фрустрирани што нам завјереници не дају право на истину о томе. Професор Радивоје Радић, угледни византолог свјетског гласа, написао је књигу „Срби пре Адама и после њега“ у којој је на једноставан и читљив начин приказао сву бесмисленост игара без граница методологије истинољубаца. „Истинољупци“ изјављују да их методологија спутава, али их не спутава да се сами зову академцима без признавања методологије која је основно обиљежје било које науке. У историјским круговима (овим нашим бечко-берлинским) некад се поведе дебата да ли уопште реаговати
на овакве појаве и ту су мишљења подијељена, као и сам што сам у двоумици пишући овај текст, који им опет даје одређену врсту простора и тиме ме сврстава у оне које критикујем. И да напоменем брату Србину да студенте историје од доласка до одласка на факултет нико није спутао и ниједном није рекао ови су добри, а ови не ваљају, него је пустио младе људе да на основу научне методологије, извора, многих помоћних знања и здравог разума расуђују. А гдје здрав разум влада и владају вриједности знања и поштовања професије ту нас, изгледа, још као друштва нема задуго.
За крај, поред бујице незаслужних помена, ред је да се сјетим начина, приступа и рада покојног, рано преминулог професора Тибора Живковића, научника свјетског калибра, и препоручим вам књигу која се може наћи на интернету „De conversione Croatorum et Serborum – Изгубљени извор Константина Порфирогенита“, гдје може да види, онај кога историја занима, како се приступа рјешавању озбиљних историјских и историографских тема.
За Фронтал написао: Предраг Лозо
Агент бечко-берлинске школе и издајник српског рода
А за јавност предсједник Удружења студената историје „Др Милан Васић“ Бања Лука
(извор: http://frontal.rs/ )
Уз свакодневне обавезе и сурову трку с временом осврнуо бих се на појаву којој у посљедње вријеме свједочимо. Поједине институције у РС отвориле су, изгледа, широм врата једној новој(старој) пошасти, људима и покрету који себе назива забрањеном историјском школом.
Сам наратив да је нешто забрањено(скривано) привлачи и на то се рачуна и код самог самоодређивања дотичне групе забављача широких народних маса. Намјерно кажем забављача, јер је јако блиска паралела са оним што нам се дешава у области музичке (не)кулутуре. Док се друштвени душебрижници, међу којима су и културни радници разних установа, с правом згражавају на Гранд, Пинк и Ријалити таласима, на кич и шунд, област жуте штампе, изгледа, не смета им једна много опаснија и перфиднија плима у области значајне националне науке. Народно позориште, домови културе, парохијски домови, културни центри, јавни РТВ сервис, приватне телевезије, високо-тиражне новине постали су јатаци и широм отворили своја врата групи људи коју персонификују извјесни Јован Деретић, затим Ашкраба Загорски, Весна Пешић и остали.
Људи који нашем човјеку, изгубљеном у свакодневној борби за егзистенцију, причају измишљене научно-фантастичне приче о најстаријем народу, српском поријеклу свијета, сунцу као једином српском симболу кроз историју, па све до „живе истине“ да су сви данашњи школовани историчари аустроугарски завјереници против истине и припадници издајничке бечко-берлинске школе, раде то веома смишљено и плански. Маркетинг им је, морамо признати јача страна. Прочитавши њихова дјела сваком просјечном студенту, било које друштвене или хуманистичке науке, о историји да не говорим, јасно је да су њихове тезе методолошки недоказиве, а вртоглаве језичке трансформације од ријечи Јапан до ријечи Србин и српски једноставно обмана. Њихова интерпретирања сазнања „званичне школе историографије“ су поједностављена, доведена у криви контекст, лажирана, измишљена. Могли бисмо о томе у детаље и натенане, јер се аутор ових редова први пут сусрео са наведеним дјелима у 6. разреду основне школе, а од тада је прошло много времена...
Основно обиљежје ове групе људи јесте да ниједан од њих нема часа присуства настави историјске методологије, а о осталим дијеловима историјске науке да не говоримо. Већина њих учланила се у удружење грађана у Санкт Петербургу, које носи назив неке алтернативне академије наука и сви имају, поносно, „статус академика“. Сјајно, зар не? Далеко од тога да су наше геријатријске институције идеалне или да су баш сви академици сјајни и на свом мјесту код српског народа у овим врменима свеопште девалвације, али господа „забрањени“ су врх, што би рекли млади. Њихови политички покушаји, гдје себе називају оцем нације, изабраним месијом, или готово секташке мантре гдје се називају синовима извјесног Пешића, припадницима древног народа кога је, између осталих, уништило и хришћанство и православље, говоре најбоље сами за себе. Ето, таквима су институције попут Народног позоришта, градских библиотека, културних центара, парохијских домова, државних медија и других установа са народних јасала отвориле врата. А шта слушају Сораби - културни и медијски радници и напаћени брат Србин тамо?
На интернету се могу пронаћи праве забрањене „историјске истине“ дотичних. Слободан Милошевић је био Титов син, док му је Мира Марковић била кћерка, а ријеч подрум чист је доказ да је енглески настао од српског, јер се каже соба - рум (room), а за собу испод подрум. Чак је и Христос говорио српским језиком, док се за Марију, по њима, не зна баш је ли била Српкиња, али је веома могуће. Сви топоними, ма гдје били су српског поријекла,... И стотине таквих небулоза. Доказ? Па шта ће вам доказ ако сте православац, рече један истакнути представник борбе за истину против домаћих издајника историчара Берлина и Беча. Ма, не стварно, доказ? Па, то су тзв. Велесова књига настала као фалсификат у Русији у 19. вијеку, као главни извор за словенску давну прошлост, или карта неког холандског географа из 17. вијека, као прворазредни извор за 14. вијек код Срба и сл. Због свега овога понекад сам становишта да заиста има и добрих страна њихове експанзије, нарочито у РС посљедњих дана, јер наш народ ће их „прочитати“ кад-тад. Да ли ће то на вријеме урадити и поменуте установе остаје да се види, а ми до тада и даље слушамо истину? Из њихових уста, такође, сте чули да у нашој науци нема ништа прије Немањића. Онда смо моје колеге и ја халуцинирали и муку мучили са Чаславом, Гојником, Стројнимиром, Владимиром и осталима у испитном градиву везаном за периоде прије Немањића, или их је у међувремену избрисла моћна рука, и данас живе, Аустроугарске. Са њом нам, иначе, издајнички уговори на неодређено вријеме вриједе од дана уписа на факултет, па доживотно. И редовно плаћају.
Поштовани читаоче, појава псеудоисторијског романтизма, псеудозабрањене, скривене, некритичке школе која и није никаква историјска школа, није резервисна само за наш народ. Познати примјери „хомобосниакуса, свемакедонаца, иранских Хрвата и древних прото Бугара“ и многих других специфичан су процес оних који причају оно што би било мило чути. Мене искрено брине што су наше културалне развалине добиле нове јахаче апокалипсе у ионако сложеном моменту, без јасне свенационалне културне политике, те националног циља и опште стратегије која нам је потребнија него икада.
Српска историографија, ма колико то год сложен и хетероген појам био, измучена са дубоком траумом комунистичког искуства и понекад академске довољности и сврхе самој себи, мора се признати и недовољном иницијативношћу, намјерила се на пошаст која ће јој, изгледа, отежати пут ка мјесту које треба да заузме у друштву, као једна од базичних националних наука. И све то када нас уче са запада да нам историја није потребна, смањујемо јој број часова до минимума, а да нисмо ни жртве са почетка двадесетог вијека пописали, а о средини и крају вијека да не говорим. И ако се овако настави никада и нећемо. И онда још имамо ове и овакве. Изгледа да нам је џаба сва љепота и ширина прошлости и традиције, ове доказане изворима и науком, кад данас ријетко ко зна како му се звао чукунђед. Кад смо се посљедњи пут запитали хоће ли задужбине наших предака, славних владара на распетоме Косову и Метохији дотећи да их покажемо нашим унуцима? Битно је да су амебе генетски наше, а ми ћемо бити фрустрирани што нам завјереници не дају право на истину о томе. Професор Радивоје Радић, угледни византолог свјетског гласа, написао је књигу „Срби пре Адама и после њега“ у којој је на једноставан и читљив начин приказао сву бесмисленост игара без граница методологије истинољубаца. „Истинољупци“ изјављују да их методологија спутава, али их не спутава да се сами зову академцима без признавања методологије која је основно обиљежје било које науке. У историјским круговима (овим нашим бечко-берлинским) некад се поведе дебата да ли уопште реаговати
на овакве појаве и ту су мишљења подијељена, као и сам што сам у двоумици пишући овај текст, који им опет даје одређену врсту простора и тиме ме сврстава у оне које критикујем. И да напоменем брату Србину да студенте историје од доласка до одласка на факултет нико није спутао и ниједном није рекао ови су добри, а ови не ваљају, него је пустио младе људе да на основу научне методологије, извора, многих помоћних знања и здравог разума расуђују. А гдје здрав разум влада и владају вриједности знања и поштовања професије ту нас, изгледа, још као друштва нема задуго.
За крај, поред бујице незаслужних помена, ред је да се сјетим начина, приступа и рада покојног, рано преминулог професора Тибора Живковића, научника свјетског калибра, и препоручим вам књигу која се може наћи на интернету „De conversione Croatorum et Serborum – Изгубљени извор Константина Порфирогенита“, гдје може да види, онај кога историја занима, како се приступа рјешавању озбиљних историјских и историографских тема.
За Фронтал написао: Предраг Лозо
Агент бечко-берлинске школе и издајник српског рода
А за јавност предсједник Удружења студената историје „Др Милан Васић“ Бања Лука
(извор: http://frontal.rs/ )
