Земља се брани знањем!
Не знам друг. Што?
Па зато што сваког поздрављам са три прста!
Бураз мој, гдје год да одем када се напијем ја пјевам српске пјесме. Сви ме гледају попријеко, а ја само пјевам брацо мој.
Тукао сам се са њих хиљаду. Нема коме нисам псовао мајку, само да чујем да није наш.
Брале мој што ти ја волим нашу земљу!
Вјерујем ти ја мој друг све. А знаш ли ти ко су Карађорђевићи?
А брацо мој, како нећу знати. Сваки дан једем њихове шницле и пијем њихово пиво.Па како да не знам.Баш неки дан попио пет, шест пива тог Црног Ђорђа и пребио неке папке што не знају шта је Србија!
А шта си им ти рекао шта је Србија?
Брацо мој само тучем и пјевам ,,Боже правде ти што спасе, од пропасти па до сад…”
Изгубљене су вриједности. Родољубље се мјери по томе ко више у зрак дигне три прста, ко више псује, пије, галами, разбија. Ko више има тетоважа са симболима наше земље. А знање о нама? Знање о нашој култури, историји, обичајима? То ништа. То за ова времена није битно.
То што о славној династији Карађорђевића знамо само за шницле и пиво, ни то није важно. Битно је када се наједемо и напијемо да знамо запјевати оне наше ,,Ко то каже ко то лаже Србија је мала, није мала, није мала три пут ратовала” и пјесме о Драгољубу Михаиловићу.А то колика је Србија, кад је ратовала и још ко је сад па тај несретни Драгољуб, кад се о њему толико пјева.. Хм, па пуно се то од нас тражи. Ипак, лакше је пити, јести и пјевати. Прихватимо се ми оног што нам добро иде.
Обреновићи ко су? Па можда и за њих чујемо, али прво да се направе њихове шницле или пиво.
Ми смо Срби православци! Битно нам је да се на Бадње вече и уранак добро попије, а то да ли ћемо до цркве стићи, то неком другом приликом. Битно је да ми можемо отићи на ,,Бадње вече парти” и тамо дочекати Исусово рођење уз Ану Кокић и Неду Укреден, онако на православни начин.
Одлазак у цркву,молитва то више није у моди.
Сада на самом прагу Нове године, вјерујем у нове почетке. Вјерујем да можемо схватити да се култура, обичаји… наша земља бране ЗНАЊЕМ!
Зато се ухватимо књига и читајмо. Довољно је сваки дан 15 минута, сваки дан по једну, две чињеница о нама, јер знање је кумулативно и оно се надовезује. Наравно, овдје не искључујем и не говорим да не треба да пјевамо, да се веселимо и да дижемо три прста када нас срце понесе, кaдa дођу велике побједе, него једноставно да уз све то укључимо мало више знања. Јер историја је наша сувише лијепа да је штета о њој не знати. Под лијепа подразумијевам, јединствена, бурна, јер кроз много тога смо прошли, па је и право чудо како данас постојимо. Треба на томе да будемо захвални нашим прецима и да наш примарни циљ не буде само да обезбједимо ту егзистенцију, коју већ имамо, него да нашу културу, традицију, историју проширимо, надоградимо и уљепшамо. То је наш циљ и нека траје вјечно..
Само човјек који зна о својој земљи, он је воли.
Само човјек који зна о свом народу, он га воли.
Срећна вам Нова 2015. и одлучите да ВОЛИТЕ И ЗНАТЕ!
Извор: http://draskostanivukovic.blog.com
(Нисам симпатизер ПДП-а али морам признати да је ово нешто прилично неуобичајено на савременој српској политичкој сцени... Има наде!)
