Радосна Вијест

 "Човек у току свога живота, више или мање стално мисли високо о себи. Назвали ми ову чињеницу психоаналитичким изразима нарцизам, омнипотенција, "грандиозни селф", или хришћанским, гордост, није битно, јер је реч о истоветном општељудском феномену приметном већ у најранијем детињству, као природном, компензаторном резултату дубоко у себи доживљеног осећања слабости и немоћи.  Нико не спори да код сваког човека, некад за кратко, некад за дуже, искрсне свест о својој немоћи. Одлучујуће је, међутим, како човек реагује на ово природно осећање. Мада је разноврсност реаговања, практично, бескрајна, јер су и сви људи бескрајно различити (али сви бескрајни, у смислу хришћанског учења о бескрајном усавршавању човека), навешћемо неколико најтипичнијих начина одговора човека на препознавање себе "голог". Да ли због неке урођене мањкавости (телесне или душевне, или и једне и друге), или неког раног трауматског догађаја, тек, највише има људи којима је "осећање инфери...

Португалска краљевска читаоница из 19. века, налази се у Рију, Бразил.   Сваке године се допуни са 6.000 нових наслова и сада је укупан број књига око 400.000. Пројекат је имао циљ да омогући португалским досељеницима да одрже традицију своје земље. (Извор: https://www.facebook.com/radioaktivni.komarac/posts/3536998909742348 )

"Данас наука игра огромну улогу и то је добро, ја се томе радујем, али нам изгледа да сва питања треба да се рјешавају онако како се рјешавају научна питања, и желимо да примјенимо чисто научне методе на теме на које су оне непримјењиве. А не примјењујемо методе физике на биологију, методе хемије на историју. Зашто онда методе природних наука треба да примјенимо на област људске душе? Некада сам се бавио науком, и то посебно физиком. Сваки физичар може да разложи музичко дјело на саставне дијелове, да их математички разврста, да их претвори у криве. То се назива "акустика", али се не зове "музика". Након што физичким интрументима анализирате музичко дјело немате никакву представу о томе да ли је оно предивно или ништавно, зато што се доживљај љепоте у музици одвија у другој равни." ( Митрополит Антоније Блум, из књиге "Данашњи човек пред Богом", библиотека Очев Дом)

Како се утврђују грешке у Светоме писму? Која врста грешака најчешће представља највећи изазов за савременог читаоца? Зашто су грешке у Библији неминовне и шта нам то говори о нама самима?  На послетку: како "коперникански обрт" у теологији чини ЧИТАОЧЕВ ДУХ извором богонадахнутости?

Срби се данас налазе у сличној позицији као Њемци уочи појаве национал-социјализма [1] али код нас постоје 2 елемента имуног систем који нас чувају од овог вируса.  Сличност је у постојању појединих елемената унутар Њемачке који су *континуирано* угрожавали државу и идентитет и била је потребна одбрана. Нажалост идеологија настала из те потребе је лоше артикулисана - вјероватно због слабих духовних темеља - и постала је супротност изворним потребама. Слабост темеља код њих се оваплотила у неколико личности као на примјер: Ниче, Фројд и Хајдегер. Не поричући њихову генијалност, очигледно им је филозофско гориво заједничко: атеизам и неки вид негирања светости Цркве што је наравно европски тренд тога времена и тековина Француске Револуције. Без етике Другог које хришћанство његује, очигледно су се изгубиле духовне вриједности богољубља и човјекољубља. 1. Богољубље нас обавезује за виши смисао нашег живота који је служење Добру. 2. Човјекољубље као вриједност која штити друге од нас ...

Тајанствени творац најпознатијег графита у историји Сиднеја годинама је успешно крио ко је, а када га је полиција открила, позвао се на заповест „одозго” Иако су данас преживела само два оригинална графита која садрже једну реч: "Вечност" - за становнике Сиднеја име њиховог аутора Артура Стејса одавно је постало неодвојиви део историје града. Његову причу најновијим генерацијама преносили су старији чланови породице како не би пала у заборав. А она гласи отприлике овако: Између 1930 и 1956. скоро свакодневно грађани су наилазили на натпис "Вечност" (Eternity) исписан жутом кредом на степеницама, железничким станицама,  зидовима и тротоарима, не знајући чијих је руку дело нити која му је сврха. Никоме није било јасно ко се ноћу шуњао и остављао увјек исту поруку која би осванула следећег јутра, али што се мање знало о тајанственом уметнику, радозналост је више расла. Власти су извесно време покушавали да му уђу у траг, но како су пролазили дани, а потом и месеци безу...

"Вјера је лична ствар, не треба ми ауторитет/црква да ми говори како да вјерујем",  "Вјерујем у Бога, али не вјерујем у (наметнуте?) догме",  "Вјерујем да има нешто, али не идем у цркву"... Подјелићу моје личне и лаичке погледе на ову тему. Наравно само површне јер је тема вишеслојна. За озбиљније проучавање препоручујем удубљивање у тему и истраживање, читање литературе и слушање озбиљних теолога. 1. Зашто догме?  Догме су ако се не варам настале постепено из потребе да се заштите суштински битне поруке које нам је Христос упућивао, а које су дјелом записане од стране четворице апостола-јеванђелиста, а дјелом преношене Предањем и утврђене као догме на саборима (саборно дакле - никако од стране сујете 1 или 2 човјека). Ако су икоме потребне догме то смо ми Срби који живимо у потпуно другачијем културном окружењу него што су били тадашњи Јевреји. Да не помињемо колико се менталитет и схватање свијета и окружења промјенио у последњих 2000 година. .. Ево једа...

(Мој коментар на писанија злонамјерних медија и коментара народа... Наслов гласи овако отприлике: "Vladika Jefrem pred Vučića došao u audiju od 150.000 KM") Ауто поред којег је владика Јефрем фотографисан није његов већ власника једног бањалучког предузећа коме многи од нас својевољно дају (брдо) лове. Објективно говорећи ово је клевета и јако честа, а ружна медијска појава код нас. Поставља се питање коме је интерес да ово константно чини? Није први пут да се фотографише клир СПЦ поред туђих возила...

Цитат из књиге "Дневник о. Шмемана": О демократији у/и Цркви У Цркви, права, изједначавања и борбе су непримјењиве јер Црква не познаје други закон осим закона љубави; или тачније само љубав. Ако се љубав негира или ако слаби, ако се човјек удаљи од љубави, то је гордост (похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења - 1 Јован 2,16). Љубав, као живот у Богу - у таквом животу нема гордости. Отац је увјек Отац, али Он даје све Сину. Син не тражи право да буде Отац и вјечно остаје Син, а Свети Дух је сам Живот, сама Слобода (Дух дише гдје хоће - Јован 3,8), сама Љубав Оца према Сину и Сина према Оцу, божански дар себе и послушности. Бог даје ту љубав, Бог чини човјека дијелом те љубави, а та заједница је Црква. Зато у Цркви нема права, нити било чега везаног за та права; нема приче о "једнакости". Нема изједначавања, па према томе нема ни поређења - што је основни извор гордости. Позив на савршенство упућен свима је позив да човјек пронађе себе, али не упор...

Прозирем крај Суморног и дугог пута; Пред вратима сам... Вапијем за одмором; Куцам... Невиђена жеђ; Да ми је само кап, кап Воде Живе; Стрепим... од најболнијих ријечи... О Господе... види ране моје, бол и уздисање... Препознај ме непрепознатљивог... Не изговори ми... "Заиста вам кажем, не познајем вас".

Гитара; скуп жица тачно одређене дебљине; Умјетник подешава сваку тражећи одређену напетост; Креће свирка Умјетника; благи додир хармоније;

АЛЕКСАНДАР АНДРЕJЕВИЧ ИВАНОВ - сликар једне слике! Двадесет година! Двадесет година - од 1837 до 1857 - велики руски сликар деветнаестог века Александар Иванов, сликао је ЈЕДНУ слику. И мада му ово није прво и једино дело, по њему га историја уметности највише памти...

Јединственост Хришћанства је "иманентни карактер трансцедента" и "трансцедентни карактер иманентног". Христос није неко ко је за политичку слбоду, за културу, за креативност. Он је трансцеденталан свему томе, и то изнутра, чиме отвара пут слободи, култури и креативности - ка трансцедентном.

Не револуције; Нити конзерватизам; Треба нам преображај; Доброта, великодушност, несебичност...

Ово је православни филм о Оцу Лазарусу из скита Св.Антонија Великог у Египту. Припада Коптској Православној Цркви из Египта. Пореклом је Аустралијанац који је прихватио Православље и постао Монах Пустињак у пећини Египатске пустиње.